hulio kortasar

I tako sam sreo Magu, koja je ne sluteci bila moj svedok i moja uhoda, tako sam nasao i razlog za nerviranje sto sam na sve to mislio, znajuci da mi je obicno lakse da mislim nego da budem, da u mom slucaju onaj ergo iz Dekartove sentence uopste nije ergo ni bilo sta slicno, tako smo isli Levom obalom, a Maga nije ni slutila da je moja uhoda i moj svedok, bezmerno se divila mojim raznovrsnim znanjima, mom poznavanju knjizevnosti pa cak i cool dzeza, sto je za nju predstavljalo nedokucivu tajnu. Zbog svega toga osecao sam se antagonijski blizak Magi, voleli smo se u jednoj dijalektici magneta i opiljka, napada i odbrane, lepote i zida. Pretpostavljam da je Maga gajila neke iluzije o meni, mora da je mislila da sam izlecen od predrasuda ili da postupno usvajam njega, kudikamo leprsavija i poeticnija predubedjenja. Usred nestalnog zadovoljstva, u jeku laznog primirja, ispruzio sam ruku i dotakao klupko Pariza, njegovu beskrajnu materiju koja samu sebe mota, magmu vazduha i onoga sto se ocrtavalo na prozoru, oblacke i potkrovlja, tada nije bilo nereda, tada je svet jos bio nesto skamenjeno i ustaljeno, igracka sastavljena od delova koji se okrecu na svojim sarkama, klupko ulica i drveca, imena i meseci. Nije bilo nekog nereda koji bi otvarao vrata iskupljenju, bilo je samo prljavstine i bede, casa sa ostacima piva, carapa u nekom uglu, bio je krevet koji je zaudarao na seks i na kosu, bila je jedna zena koja me je tankom i providnom rukom milovala po bedrima odgadjajuci ono milovanje koje ce me na cas otrgnuti sa te mrtve straze. Uvek prekasno, jer ma koliko vodili ljubav, sreca mora da je nesto drugo, nesto mozda i tuznije od ovog mira i zadovoljstva, nesto kao zvuk jednoroga ili zov sa ostrva, neki beskonacan pad u nepomicnost. Maga nije znala da su moji poljupci kao oci koje se otvaraju podalje od nje i da sam ja isao kao izvadjen iz sebe, prerucen u drugu figuru sveta, kao vrtoglavi kormilar na crnom pramcu koji sece vodu vremena i porice je.