Sto god da se dogodi, dogodi se onom drugom Borhesu. Ja se setam po Buenos Ajresu zastajkujuci, mozda mehanicki, da osmotrim svod neke kapije i vrata s kovanim gvozdjem; vesti o Borhesu stizu mi postom, a nailazim na njegovo ime u univerzitetskim referatima ili u biografskim leksikonima. Volim pescane satove, mape, topografiju XVIII veka; etimologije, ukus kafe i Stivensenovu prozu: onaj drugi voli iste stvari, ali to ispoljava na tako tast nacin kao neki glumac. Preterao bih kada bih rekao da se nalazimo u neprijateljstvu: ja zivim, predajem se zivotu da bi Borhes mogao stvarati svoja dela, koja me opravdavaju pred svetom. Ne kosta me da priznam da je on napisao po neku vrednu stranicu, ali ti listovi ne mogu me spasti jer dobro vise ne pripada nikome, cak ni njemu, vec jeziku ili tradiciji. Sto se ostalog tice, meni je sudjeno da se zauvek izgubim da bi samo neki trenutak mene preziveo u onom drugom. Malo-pomalo ljudi mu u svemu cine ustupke mada je meni dobro poznat njegov perverzni obicaj izmisljanja i preuvelicavanja. Spinoza je shvatio da sve sto postoji tezi da ocuva svoju sustinu; kamen zeli da vecno bude kamen, a tigar da vecno bude tigar. Ja cu ostati u Borhesu a ne u sebi(ako sam ja uopste neko), mada se manje prepoznajem u njegovim knjigama no u mnogim drugim delima ili tananom zvuku gitarinih struna. Pre mnogo godina, pokusao sam da ga se oslobodim prelazeci s mitologije predgradja na igru s vremenom i beskrajem; ali sada su to Borhesove igre te cu morati da smislim nesto novo. Moj zivot se tako pretvorio u bekstvo, ja sve gubim, sve pada u zaborav ili prelazi onom drugom.
Ne znam koji je od nas dvojice napisao ovaj zapis.
