Kao oko mrtvaca jednog
sjaje oko našeg vrta bednog,
fenjeri.
Da l noć na Tebe svile prospe?
Jesi li se digla među gospe?
Gde si sad ti?
Voliš li još noću ulice,
kad bludnice i fenjeri stoje
pokisli?
A rage mokre parove vuku,
u kolima, ko u mrtvačkom sanduku,
što škripi.
Da nisi sad negde nasmejana,
bogata i rasejana,
gde smeh vri?
O nemoj da si topla, cvetna,
O ne budi, ne budi sretna,
bar Ti mi, Ti.
O ne voli, ne voli ništa,
ni knjige, ni pozorišta,
ko uceni.
Kažeš li nekad, iznenada,
u dobrom društvu, još i sada,
na čijoj strani si?
O da l se sećaš kako smo išli,
sve ulice noću obišli,
po kiši?
Sećaš li se, noćne su nam tice
i lopovi, i bludnice,
bili nevini.
Stid nas beše domova cvetni’,
zarekli smo se ostat nesretni’,
bar ja i Ti.
U srcu čujem grizu miša,
a pada hladna, sitna kiša.
Gde si sad Ti?
Beč. U revoluciji, 1918.
Za studantesu, Idu Lotringer.