U materinu i sa džezom- recenzija knjige “Pijanista” Alesandra Barika

Trubač koji je proveo na parabrodu Virdžinijan šest godina ima sjajnu priču da ispriča. Priču o Deni Budmanu T.D. Lemonu Novecentu, džez pijanisti rođenom na brodu Virdzinijan koji isti nikada nije napustio pa kao da nikada stvarno nije ni postojao. Pričalo se da je svirao muziku koja nije postojala. Legenda o njemu proširila se do te mere da je i Jelly Morton, pijanista koji je izmislio džez morao da se ukrca na brod i u muzičkom duelu pokuša da demonstrira Novecentu i svima ostalima da je upravo on Bog džeza.
Taj muzički duel je maestralno prikazao Bariko, koji kroji priču tako da sva muzikalnost teksta dolazi do izražaja. Prelazeći preko rečenica stiče se osećaj kao da zapravo prelaziš preko nota na partituri za pesmu koja otkriva sve i koju nikada pre nisi čuo.
Kao i u drugim svojim delima  i u “Pijanisti” stvara magičnu atmosferu oko likova.
Uspeo je da na jednostavan, muzikalan način predstavi neophodnost prelaza iz perioda maštanja i sanjarenja u period sazrevanja kao kada sediš na gomili dinamita na parabrodu Virdzinijan i moraš da siđes. Moraš da izabereš jednu ženu, jedan posao, jednu ulicu u kojoj ćeš živeti. A Novecentu se grad, ugledan sa stepenica parabroda činio bezmeran, kao klavir od milion dirki a on je muziku koja pre toga nije postojala svirao na 88 dirki. On je taj život odsvirao na svom klaviru, i odbijao da ga proživi u realnom svetu. Kroz svoju muziku je obišao čitav svet, video najudaljenije gradove, hodao po najlepšim ulicama i niko bolje od njega o njima nije pričao a da nikada  zapravo nogom nije kročio ni na jedan pedalj kopna. Svirajući na 88 dirki svoju partituru života on je bio bezmeran a ne čovečanstvo. Kako se odreći toga i da li je to stvarno neophodno?

Autor teksta: Jelena Popović