“Bruno moj, i taj tip i svi drugi tipovi iz Kamarila bili su sigurni. A u šta, želiš li znati? Ne znam, kunem ti se, ali su bili sigurni. U to što jesu, pretpostavljam, u to koliko vrede, u svoje diplome. Ne, nije to. Neki su bili skromni, nisu verovali da su nepogrešivi. Ali i onaj najskromniji se osećao siguran. To me je dovodilo do ludila, Bruno, što se osećaju sigurni. Sigurni u čemu, reci ti meni, kad sam ja, ubogi đavo šugaviji ispod kože nego sam vrag, imao dovoljno savesti da uvidim da je sve kao pihtije, da sve unaokolo drhti, da samo treba da pogledaš, malo da osetiš, malo da poćutiš, pa da se otkriju rupice. U vratima, u krevetu: rupice. Na ruci, na novinama, u vremenu, u vazduhu: sve je puno rupica, sve je sunđerasto, sve kao cediljka koja samu sebe cedi…Ali oni su bili američka nauka, razumeš, Bruno? Čaršavi su ih štitili od rupica: ništa nisu videli, prihvatali su ono što su već videli drugi, zamišljali da vide. I razume se da nisu mogli da vide rupice, a bili su mnogo sigurni u sebe, iznad svega ubeđeni u svoje recepte, špriceve, svoju prokletu psihoanalizu, svoje nemojte da pušite, nemojte da pijete…
Zapravo oni misle da su mudri- kaže odjednom. Misle da su mudri jer su dovukli gomilu knjiga i pojeli ih. Smešno mi, jer su to zapravo dobri momci, a žive ubeđeni da je ono što uče i ono što rade vrlo teško i vrlo duboko. U cirkusu je isto, Bruno, i među nama je isto. Ljudi zamišljaju da su neke stvari vrhunac teškoće, pa zato aplaudiraju ekvilibristi, ili meni. Ne znam šta zamišljaju, da se čovek ubija ne bi li dobro svirao, ili da ekvilibristi pucaju tetive kad god skoči. Zapravo je ono teško nešto sasvim drugo, sve ono što ljudi misle da mogu da urade u svakom trenutku. Da gledaju, na primer, ili da shvate nekog psa ili mačku. To je teško, vrlo teško. Sinoć mi pade na pamet da pogledam u ovo ogledalce, i tvrdim ti da je to bilo toliko užasno teško da sam gotovo pao u krevet. Zamisli da sam sebe gledaš: već to je dovoljno da pola sata ostaneš sleđen. Taj tip zapravo nisam ja, od prvog trenutka sam jasno osetio da to nisam ja. Uhvatio sam ga na prepad, krajičkom oka, i znao sam da to nisam ja. To sam osećao, a kad čovek nešto oseća,… Ali to je kao na Palm Biču preko jednog talasa stiže drugi, pa još jedan…Jedva si osetio jedan, a stiže sledeći, stižu reči…Ne, nisu to reči, nego ono što je u rečima, nekakav lepak, pljuvačka. Pljuvačka dođe i  prekrije te, ubedi te da si onaj u ogledalu ti. Jasno, kako da to ne shvatiš. Pa to sam ja, moja kosa, ovaj ožiljak. I ljudi ne primećuju da je to na šta pristaju samo pljuvačka, zato im izgleda tako lako da se pogledaju u ogledalo.”
Hulio Kortasar čita odlomak iz “Progonitelja”, muzika u pozadini je “Out of Nowhere” Čarlija Parkera:
Izvor fotografije:
http://stream-media.blogspot.com/2012/05/julio-cortazar-el-perseguidor.html