U sustini (ali bas ono sustinsko stalno izmice) bilo bi to ovako: do tog trenutka brinuo ga je citav niz pojedinacnih anomalija: lazni program, neodgovarajuci gledaoci, izmisljeni orkestar u kojem su vecinom bili laznjaci, dirigent koji nikako nije mogao da se uklopi, lazna promenada, i on sam uvucen u nesto cemu ne pripada. Odjednom mu se ucinilo da sve to pocinje da shvata na nacin koji ga u ogromnoj meri prevazilazi. Osetio je kao da mu je konacno dato da vidi stvarnost. Trenutak stvarnosti koja mu se ucinila lazna zato sto je bila istinska, ona koju sada ne vidi. Ono cemu je upravo prisustvovao bilo je tacno, to jest lazno. Prestao je da se sablaznjava sto je okruzen elementima koji se ne nalaze na svojim mestima, posto mu je sama svest o nekom drugom svetu pomogla da shvati da se to vidjenje moze prosiriti i na ulicu, na Galeon, na njegovo plavo odelo, na njegov vecernji program, na njegovu jutarnju kancelariju, na njegove planove za stednju, na letovanje u martu, na njegovu prijateljicu, na njegovu zrelost, na dan njegove smrti. Srecom, vise nije tako posmatrao stvari, srecom je opet bio Luiso Medina. Ali samo srecom.
Ponekad bih pomislio kako bi zaista bilo zanimljivo kad bi se Lusio vratio u bioskop, raspitao se, i otkrio da takav program nikada nije postojao. Ali moze se proveriti da je orkestar svirao te veceri u operi. U stvari, promena zivota ili progonstvo Lusiju su dosli od jetre, ili od neke zene. A uostalom, nije ni lepo da se tako ruzno govori o orkestru, sirote devojke.